- Pi­še: Bo­ri­vo­je Ćet­ko­vić

Od­mah na­kon na­ja­ve ka­ta­lon­ske vla­sti da će jed­no­stra­no pro­gla­si­ti ne­za­vi­snost špan­ske auto­nom­ne po­kra­ji­ne re­a­go­vao je i pred­sjed­nik Sr­bi­je Alek­san­dar Vu­čić – po­dr­žao je cje­lo­vi­tost i su­ve­re­ni­tet Špa­ni­je, osu­dio ka­ta­lon­ski se­pa­ra­ti­zam i pri­tom po­me­nuo ne­či­stu sa­vjest Bri­se­la i gri­jeh ko­ji je uči­njen pre­ma Sr­bi­ji 1999. i 2004. i 2008. Ne­ma re­zo­lu­ci­je UN, re­kao je Vu­čić, ko­ja spo­mi­nje mo­guć­nost se­ce­si­je Ko­so­va i Me­to­hi­je. I mi­ni­star spolj­nih po­slo­va Ivi­ca Da­čić je pod­sje­tio na do­bro po­zna­te stva­ri: osim Re­zo­lu­ci­je 1244 SB, ko­ja go­vo­ri o te­ri­to­ri­jal­nom in­te­gri­te­tu i su­ve­re­ni­te­tu Sr­bi­je, dru­gih ne­ma. To je jed­no­stra­ni akt Ka­ta­lo­ni­je, kao što je bio i jed­no­stra­ni akt Ko­so­va, ko­ji ni­je u skla­du sa me­đu­na­rod­nim pra­vom.
Na uda­ru kri­ti­ke broj­nih srp­skih ana­li­ti­ča­ra bi­la je i iz­ja­va vi­so­kih či­nov­ni­ka EK – Ko­so­vo je za njih spe­ci­fi­čan slu­čaj (slu­čaj sui generis). Stva­ri su ipak ja­sne, mno­go ja­sni­je ne­go što ih na svoj na­čin tu­ma­či EK – dvo­stru­kim ar­ši­ni­ma i stan­dar­di­ma ka­mu­fli­ra­ju sop­stve­no uče­šće u se­ce­si­ji Ko­so­va i Me­to­hi­je.
Pred­sjed­nik Sr­bi­je po­me­nuo je 1999. go­di­nu – go­di­nu ka­da su se EU, SAD i NA­TO „ogri­je­ši­li” o SRJ, od­no­sno o Sr­bi­ju. I on i mi­ni­star Da­čić ka­da po­mi­nju go­di­nu oru­ža­ne agre­si­je na SRJ do­sta su su­zdr­ža­ni, od­mje­re­ni, po­mi­nju gri­jeh, ali ne i sve gre­šni­ke, ne sa­op­šta­va­ju ci­je­lu isti­nu – ne že­le da bi­lo či­me na­ne­su šte­tu vo­đe­nju srp­ske po­li­ti­ke u na­red­nom pe­ri­o­du. A raz­lo­zi su ja­sni: za evrop­ski put Sr­bi­je, ko­ji ne­ma al­ter­na­ti­ve, ni­je pre­po­ruč­lji­vo vra­ća­ti se u pro­šlost- tre­ba se okre­nu­ti bu­duć­no­sti, mo­de­lu neo­li­be­ral­nog pri­vred­nog »raz­vo­ja«, ko­ji je Sr­bi­ji, ma ko­li­ko se re­žim tru­dio da to pri­kri­je, na­met­nut spo­lja, sa Za­pa­da.
Na SRJ je 24. mar­ta 1999. iz­vr­še­na rat­na agre­si­ja. To ni­je sa­mo gri­jeh već je ri­ječ o zlo­či­ni­ma pre­ma jed­nom na­ro­du, su­ve­re­noj i ne­za­vi­snoj dr­ža­vi.
Agre­si­ja je (po de­fi­ni­ci­ji) sva­ki ob­lik na­si­lja; sva­ko po­stu­pa­nje ko­je ugro­ža­va dru­ge su­ve­re­ne su­bjek­te u fi­zič­kom, kul­tur­nom, mo­ral­nom i sva­kom dru­gom po­gle­du, npr. iza­zva­ni oru­ža­ni na­pad ili pri­jet­nja si­lom na dru­gu su­ve­re­nu dr­ža­vu. Po­ve­lja UN za­bra­nju­je agre­siv­ni rat i upo­tre­bu si­le.
Za­pad­na po­dr­ška ne­za­vi­sno­sti KiM (a zna se ka­ko su je „po­dr­ža­le” Ame­ri­ka i NA­TO) ni­je ima­la ni­ka­kvu za­sno­va­nost u me­đu­na­rod­nom pra­vu. To je mi­šlje­nje go­to­vo svih svjet­skih struč­nja­ka za te pro­ble­me.
Je­dan od naj­po­zna­ti­jih evrop­skih struč­nja­ka u obla­sti me­đu­na­rod­nog pra­va, Pa­na­jo­tos Ka­ri­tos ( Ki­par) 8. de­cem­bra 1999. u SA­NU, pred broj­nim isto­ri­ča­ri­ma, pre­ci­zno je na­veo po­dat­ke da je NA­TO agre­si­jom na Ju­go­sla­vi­ju pre­kr­še­no pre­ko sto za­ko­na i kon­ven­ci­ja me­đu­na­rod­nog pra­va. Neo­spor­na je isti­na, na­vo­di Ka­ri­tos, da je ono što je uči­nio NA­TO pre­ma SR Ju­go­sla­vi­ji agre­si­ja i kri­mi­nal­ni čin. To je zlo­čin pro­tiv mi­ra i svih nor­mi me­đu­na­rod­nog pra­va, jer fun­da­men­tal­ne od­red­be Po­ve­lje UN ga­ran­tu­ju su­ve­re­ni­tet dr­ža­va i za­bra­nju­ju upo­tre­bu si­le pro­tiv te­ri­to­ri­jal­nog in­te­gri­te­ta bi­lo ko­je ze­mlje. Po­ve­lja UN za­sni­va se na jed­na­ko­sti svih nje­nih čla­ni­ca i ne odo­bra­va vo­đe­nje ra­ta. Si­la mo­že da se upo­trije­bi je­di­no uz odo­bre­nje Sa­vje­ta bez­bjed­no­sti. NA­TO, me­đu­tim, ko­ri­ste­ći si­lu pro­tiv Ju­go­sla­vi­je, ni­je imao ovla­šće­nje SB ni­ti on, ni­ti bi­lo ko dru­gi ima pra­vo da na­pad­ne jed­nu ne­za­vi­snu ze­mlju. Agre­si­jom NA­TO – po­vri­je­đen je i sta­tut sa­me te ali­jan­se, ta­ko da je na­pad na Ju­go­sla­vi­ju ne­le­ga­lan i sa sta­no­vi­šta nji­ho­vog osni­vač­kog ak­ta, kao i za­ko­na osta­lih ze­ma­lja ko­je su sa SAD uče­stvo­va­le u ovoj agre­si­ji pro­tiv Ju­go­sla­vi­je.
NA­TO ko­jim do­mi­ni­ra­ju SAD po­ga­zio je, da­kle, osnov­no me­đu­na­rod­no prav­no na­če­lo ko­je za­bra­nju­je mi­je­ša­nje jed­ne dr­ža­ve u unu­tra­šnje po­slo­ve dru­ge dr­ža­ve.
Stvo­ren je no­vi svjet­ski (bes)po­re­dak, su­rov i amo­ra­lan, u ko­me Ame­ri­ka, bez ob­zi­ra na iz­mi­je­nje­ne okol­no­sti u svi­je­tu i no­vo vri­je­me, na­sto­ji da za­dr­ži ulo­gu glo­bal­nog he­ge­mo­na.
Tre­ba li pro­test Sr­bi­je da se za­vr­ši na sla­nju pi­sma Bri­se­lu u ve­zi sa sta­vom Evrop­ske ko­mi­si­je da se slu­ča­je­vi Ka­ta­lo­ni­je i Ko­so­va ne mo­gu upo­re­di­ti? (Na mol­bu Ma­dri­da, Be­o­grad je od­lo­žio sla­nje pi­sma Bri­se­lu).
Pred­sjed­nik Sr­bi­je, par­ti­je na vla­sti i opo­zi­ci­ja pre­cje­nju­ju po­sto­je­ću po­li­ti­ku mo­ći, ko­ju, isti­na, za­sad ni­je la­ko mi­je­nja­ti, ali od­u­sta­ja­nja ne­ma od za­htje­va da Ame­ri­ka i EU vra­te Sr­bi­ji Ko­so­vo i Me­to­hi­ju. Jer, na­sil­no je ote­to 15 od­sto te­ri­to­ri­je su­ve­re­ne dr­ža­ve, ža­ri­šte nje­ne du­hov­ne ver­ti­ka­le, kao što je pret­hod­no raz­bi­je­na, ras­ko­ma­da­na Ju­go­sla­vi­ja uz ig­no­ri­sa­nje svih me­đu­na­rod­nih nor­mi i bez man­da­ta UN. Ko god da go­spo­da­ri Sr­bi­jom, i bez ob­zi­ra na put ko­jim će ići, i da li će se sa­gi­nja­ti pred za­pad­nim moć­ni­ci­ma ra­di sti­ca­nja pri­vi­le­gi­ja ( za se­be, a ne za na­rod) ne smi­je pri­zna­ti se­ce­si­ju et­nič­ke ma­nji­ne ostva­re­ne uz po­moć Ame­ri­ke i vo­de­ćih ze­ma­lja EU. Da po­no­vi­mo: sa­da je sta­nje ta­kvo da Sr­bi­ja ne mo­že si­lom in­te­gri­sa­ti Ko­so­vo i Me­to­hi­ju u svo­je gra­ni­ce, ali pro­mje­ne na glo­bal­nom pla­nu ( tran­sfor­ma­ci­ja uni­po­lar­nog u mul­ti­po­lar­ni svi­jet) da­ju na­du da će pra­vo kad-tad bi­ti iz­nad si­le.
I mo­ra se če­ka­ti.
Za­pad­na Nje­mač­ka ni­je pri­zna­va­la Is­toč­nu Nje­mač­ku i če­ka­la je mo­me­nat da se sa njo­me uje­di­ni 1989.
Ko­sov­ski i ka­ta­lon­ski slu­čaj su ne­u­po­re­di­vi. Nji­ho­va ne­u­po­re­di­vost bi­će pred­met po­seb­nih raz­ma­tra­nja.